SEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz Slovenija
GODIŠNJICE
 
Latinka Perović: Nekritičko obeležavanje rata koji nas je skupo koštao
Autor/izvor: SEEbiz / Radio Slobodna Evropa
Datum objave: 29.07.2014. - 09:37:52
BEOGRAD - Istoričarka Latinka Perović u razgovoru za RSE iznosi kako je čudi to što su ljudska stradanja od pre jednog veka u obeležavanju godišnjice Prvog svetskog rata ostavljena u drugom planu, dok u prvom stoje ideje o državi Srbiji i njenom ratnom trijumfu. Bez obzira na cenu.
Prema podacima sa mirovne konferencije u Parizu 1919. Srbija je u ratu izgubila 1.247.435 svojih građana. Time je broj stanovnika Srbije bio za 28 odsto manji u odnosu na onaj utvrđen na popisu iz 1914. Jedan vek od početka Pravog svetskog rata nesumnjivo je značajan datum koji bi se morao obeležiti, podvlači Latinka Perović. No način na koji se to čini u Srbiji po njenom mišljenju više liči na projekt sračunat u dnevno-političke svrhe. Ona podseća da je do sada o Velikom ratu napisano oko 25.000 knjiga. Teško se može reći da se izvan toga mogu utvrditi neke nove istine. Pri tome novih relevantnih dela i nema, ali se u analizama koje su preplavile domaću publicistiku i štamu uglavnom ne pozivaju na najznačajnije radove iz ove istorijske oblasti, poput onih Andreja Mitrovića ili Milorada Ekmečića. Umesto toga:

„Postoji rasprava o tome ko je odgovoran za rat. Iz tog pitanja se rađa sukob sa svetskom istoriografijom. Ono što se ovde piše ili govori je duboko različito od istraživanja i uvida drugih istoričara u svetu. To ne može da se svede samo na nekakvu zaveru protiv Srbije“, kaže Perović.

Nije mali broj srpskih političara koji su poslednje tri decenije u dnevnoj politici lakše posezali argumentima koje su, pak, crpeli iz mitova izraslih iz tragedije Prvog svetskog rata. Tako su vređali same žrtve tog košmarnog sukoba, ali istovremeno vodili zemlju ka iracionalnim izborima. Činjenice su često bile nebitne. Ali, upozorava Latinka Perović, treba analizirati šta je pouka Velikog rata iz lokalne perspektive. Naime, Prvi svetski rat jeste dugo pripreman od strane moćnih sila tog vremena. U to ne treba sumnjati, ali, nastavlja naša sagovornica, u Srbiji se zanemaruje činjenica da se i ona sama pripremala za rat. Praktično odmah po završetku Berlinskog kongresa:

„Vi imate snažan porast nacionalizma u Srbiji posle Berlinskog kongresa i to naročito preko dve institucije – preko sistema obrazovanja i crkve, tako da se u Parlamentu, gde su za antiratne politike bili malobrojni poslanici Srpske socijaldemokratske partije i malobrojni liberalni ljudi kao Marinkovići.

Taj rat je pripreman, izvršena je snažna militarizacija Srbije. U Parlamentu se govorilo o tome da nema ništa od unutrašnjeg razvoja Srbije, da je ta militarizacija zapravo udaljavanje od ciljeva prosvećivanja, modernizacije države, opozicioni poslanici su govorili da se Srbija pretvara u jedan vojnički logor“. Pod mantrom da se u svetskoj istoriji pokušava prekrajanje istine o Prvom svetskom ratu, što je posebno ditkirano iz krugova oko predsednika Tomislava Nikolića, zvanični Beograd je poslednjih godinu dana potrošio u nekoj vrsti otpora takvim nastojanjima, prepoznajući ih na raznim mestima. Istovrememo događa se proglašavanje Gavrila Principa isključivo za heroja, ili zanemarujući kolonizatorske osobenosti (nazovimo ih tako) koje su se razvile u Srbiji tog vremena a u odnosu na prostore odvojene od propale Otomanske ili Austrougarske imperije.

Nekritički pristup prema sopstvenoj ulozi u prošlosti zapravo nije ništa novo, pa možda i ne treba da čudi to što Srbija obeležavanje sećanja na ratove koji su je zastrašujuće skupo koštali, realizuje u starom maniru. Ideje države i državnosti, te žrtvovanja za ostvarenje istih, na prvom su mestu. Ljudska stradanja ostaju u senci, baš kao što se ne analiziraju posledice strašnog istorijskog loma:
„Uopšte se ne govori o tome da je Drugi svetski rat nastavak Prvog svetskog rata. Da je to rezultat frustracije Nemačke, da je to priprema jednog istorijskog revanša, ne govori se o žrtvama u Drugom svetskom ratu. I najzad ne govori se o ratu devedesetih godina. Iz čega je on proizišao? Otkud takve žrtve? Kada ste me pozvali pitali ste me, šta je proslavljano u Sarajevu, a šta u Višegradu, koji je za bošnjački narod, pa i za svakog razumnog istoričara i pisca, simbol jednog strašnog zločina na tim narodom. I šta mi tamo slavimo? U kakvoj je to vezi sa Ivom Andrićem? Kakva je to upotreba istorije? Mislim, iskreno da vam kažem, da se ide jednim putem za koji ne možete biti sigurni dokle će on u svojoj iracionalnosti dovesti“.

Složenost zbivanja, te ne ispuštanje iz vida obima ljudske katastrofe koja se dogodila, jedini su put da se iz istorije od pre jednog veka nešto nauči. Pre svega lekcija o tome, kako da se ne ponovi.