SEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz Slovenija
ODJECI PROTESTA
 
Opozicija jeste rizična, ali je vlast dokazano nesnosna
Autor/izvor: Teofil Pančić, Radio Slobodna Evropa
Datum objave: 07.01.2019. - 12:42:47
KOMENTAR - Iz subote u subotu okupljaju se građani na uličnim protestima protiv vladavine Aleksandra Vučića, a da i dalje nema pouzdanog odgovora na pitanje ko ih okuplja, i zna li taj neko kuda ih vodi i kuda bi poveo Srbiju, ako bi za to dobio priliku?

Pitanje nipošto nije nevažno, mada ne bi pogrešio ni neko ko bi rekao da nezadovoljne okupljaju sam Vučić i njegovi saradnici: da je, naime, bar onom obrazovanijem sloju građana šest godina ovakvog upravljanja zemljom, ovako besprimerne uzurpacije i monopolizacije svih društvenih resursa, do te mere dozlogrdilo da ih zanima jedino da se sve ovo nekako okonča, da se otvori prozor i pripusti neki svež vazduh. I da dobro znaju zašto ih trenutno ne zanima mnogo analiza kvaliteta tog vazduha, jer ih ovaj koji sada udišu nesumnjivo guši.

Režim nastoji da obim i značaj protesta minimalizuje, i da ih pripiše opoziciji, pre svega Savezu za Srbiju. Opozicija je ambivalentna: ne poriče da je prisutna, ali ni ne preuzima konkretnu odgovornost za protestni pokret. Ambivalentosti tu nije kraj: ni mnogi iz protestne kolone nisu sigurni žele li da ih se povezuje s ovako profilisanom stranačkom opozicijom. Naposletku, oni koji sve to gledaju sa strane, iz okruženja Srbije, pitaju se ima li uopšte smisla investirati neku nadu u političku alternativu Srbiji, ako nije jasno da je ta alternativa „bolja“ od aktuelnog režima.

Ovo što se danas naziva opozicijom u Srbiji rezultat je i posledica šestogodišnjeg sistematskog mrvljenja i marginalizovanja svake moguće alternative, a tom je poslu vlast Srpske napredne stranke ozbiljno posvećena praktično od dana svoje inauguracije. To je, uostalom, tipično za autoritarno-populističke režime u okruženju, poput Orbanovog ili Erdoganovog, te donedavnog makedonskog. Nekada noseći stubovi političke scene razoreni su skoro do temelja, pre svih Demokratska stranka, a da na njihovo mesto nije stupila neka druga uverljiva i jaka politička snaga.

Pokušaji s „novim liderima“ poput Jankovića ili Radulovića propali su, iz različitih razloga. Novi društveni pokreti, koji izbegavaju stranačko određenje (poput inicijative „Ne davimo Beograd“) dragoceni su, ali ne mogu da zamene stranke. Mantra o „ujedinjavanju opozicije“ kao jedinom bar potencijalno efikasnom načinu borbe protiv ovakve vlasti zaživela je posle nekoliko teških poraza opozicije na izborima sazivanim bez reda i smisla i u nimalo povoljnim uslovima.

Iz ubedljivih poraza drugih isplivao je Dragan Đilas, nekadašnji gradonačelnik Beograda, kao predvodnik ovako (polu)ujedinjene opozicije. U tome ima nečega bizarnog: Đilas danas politički deluje kao nekakav „usamljeni jahač“, lider bez stranke pa, bogme, i kao političar bez ideologije. U osnovi tehnokrata i politički prilično trapav i krut, Đilas nema bi veštinu ni harizmu predvodnika, mada mu organizacionih sposobnosti svakako ne nedostaje.

Vuk Jeremić, u Tadićevo vreme ministar spoljnih poslova, svoju novu političku stranku u nastajanju profiliše prilično desno, kao da nastoji da zauzme ono mesto koje je nekada pripadalo stranci Vojislava Koštunice. Pokret Dveri i njihov predsednik Boško Obradović svakako su najsporniji za demokratski orijentisane protivnike Vučićeve autokratije: radi se o pokretu ekstremno desnog ideološkog naboja i porekla, u to nema nikakve sumnje. Ako to izaziva oprez i zazor prema ovakvom ujedinjavanju opozicije, to je sasvim razumljivo.

S druge strane, isto je tako, recimo, i u Mađarskoj, gde u „frontu“ protiv Viktora Orbana uz građanske demokrate i levicu stoji i tvrdokorni desničarski Jobbik. Da, ali, neko bi mogao reći, „Mađarska nema Kosovo“... Što nas vraća na početno pitanje, bez definitivog odgovora: koliko je ovakva opozicija zaista bolja alternativa za Srbiju?
Mora se, međutim, razumeti još nešto. Dileme i brige ove vrste jesu legitimne u regionalnom kontekstu, ali sa stanovišta unutrašnjih previranja, stvari izgledaju mnogo više crno-belo, a za to svu odgovornost snosi Vučićeva struktura vlasti, i način na koji je ona „prekrila“ Srbiju, ne dajući joj da diše. Zato mnogi građani, mada nimalo impresionirani ovakvom opozicijom, žele promenu ne pitajući mnogo za rizike.

Srbija koja bi bila iznutra bolesna – a ova i ovakva to jeste, i neće ići na bolje ostane li ovako - ne bi mogla biti dobra ni za susedstvo ni za odnose u regionu. To je kao da u stambenoj zgradi imate nekoga ko sistematski maltretira svoje ukućane, ali ga komšije cene jer im čini neke sitne usluge. Pre ili kasnije, taj kućni nasilnik napraviće nešto što će zatresti celu zgradu – to je u samoj prirodi ovakvog nasilja, kako porodičnog, tako i političkog.

Zato ovaj subotnji protestni pokret raste: ljudi žele svež vazduh slobode i „resetovanja“ uslova u kojima žive. Usputni rizici se podrazumevaju, ali zbog njih niko nikada nije odustajao i vraćao se sumnjivom komforu dokazano loših prilika.

https://www.slobodnaevropa.org/a/pancic-nesnosna-vlast-riticna-opozicija/29695206.html