SEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz Slovenija
SEZONA PROTESTA
 
Protesti traže smisao oličen u konkretnim ciljevima
Autor/izvor: Dario Hajrić, Deutsche Welle
Datum objave: 02.05.2017. - 21:01:38
KOMENTAR - Nema ničega neobičnog u tome što su odmah po završetku predsedničkih izbora u Srbiji izbili ulični protesti. Atmosfera u kojoj su se odigrali nije bila ni nalik regularnoj, s obzirom na to da je državne institucije i gotovo kompletnu medijsku sferu monopolizovao i besomučno eksploatisao jedan kandidat – isti onaj koji je kampanju vodio sa mesta premijera.

Protesti su pokazali organsku reakciju društva na bahato instrumentalizovanje državnih resursa u svrhu održavanja naprednjaka na vlasti. Problem leži u tome što nisu postigli ništa drugo.

Nije u pitanju popularno mišljenje jer vonja na defetizam ili akademsko zanovetanje, ali činjenica je da tokom mesec dana održavanja protesti nisu napravili nijedan iskorak u svojoj borbi i nisu naterali vlast ni na jedan ustupak. Protesti se nisu razvili ni u šta novo, nisu se omasovili, niti su u svoj arsenal uveli nove taktike, a rasipanje snage i volje ljudi na kraju može da dovede samo do odustajanja. Zato je vreme da pokrenemo razgovor o tome gde se greši i šta može da se promeni.

Gnev prema vlasti postoji, opipljiv je gde god se zakorači, i logično pitanje je zbog čega protesti ne uzimaju maha. Postoji nekoliko problema koji u startu diktiraju njihove krajnje domete. Pre svega, simbolička crta između Nas i Njih, građana koji žele promene i onih koji podržavaju vlast, povučena je na pogrešnom mestu: insistira se na tome da su protesti „pristojni“ i da su vlast i njeni pobornici „nepristojni“. Nepristojnost se u prvom koraku ilustruje evidentnom raspojasanošću ekipe na vlasti, ali već u drugom koraku upiranjem prsta u njihove birače, stereotipizovanim u vidu neobrazovanih, glupih, krezavih primitivaca iz unutrašnjosti koji prodaju svoja politička uverenja za sendvič.

Nije moguće reći apsolutno ništa pohvalno za davanje glasa nezasitom autokrati, ali doveka ćemo se pitati kako naprednjaci odnose toliko ubedljive pobede ako ne prihvatimo nekoliko prostih činjenica:

1. Neki ljudi jesu dovoljno siromašni da njihov glas može da se kupi, a podsmeh i prezir niti pomažu da se to ne dešava, niti su moralno ispravni. Prodaja glasova za pakete socijalne pomoći nije ništa lepo, ali je društvena činjenica da postoji, i za nju postoje uzroci koji se ne svode na nečiju slabu volju i pokvarenost.
2. Vučić pobeđuje u gradovima podjednako kao i u selima, a tretiranje takozvane „unutrašnjosti" kao varvarskog legla zasigurno ne donosi podršku među njenim stanovnicima.
3. Glasovi se stiču ili krvavim radom s bazom ili zasipanjem konkretnim obećanjima i rešavanjem komunalnih i drugih problema državnim resursima (čuveno predizborno asfaltiranje). Najaviti uvođenje pravne države je lepo, ali pravna država se ne jede, a materijalna beda je ogromna.
4. Ako očekuješ izbornu krađu, moraš imati obučene, dobro motivisane kontrolore na svim izbornim mestima i reagovati na krađu dok se dešava. Ako je čitav izborni proces nelegitiman zbog atmosfere u kojoj se odvija, treba da se razmatre sve opcije, uključujući i bojkot izbora i pritisak na međunarodne institucije da se omoguće fer izbori.

Vratimo se na proteste. Bezbroj puta je podcrtano kako demonstranti ne gaze travu, što bi trebalo da bude simbol etičke nadmoći, a zapravo predstavlja odličan primer zafarbavanja sebe u ćošak. Posao delegitimizacije se time svodi na nalaženje primera nepristojnosti: Svaki čovek na travnjaku, svaki papirić i limenka koji ostanu za demonstrantima postaju dokaz licemerja. Nejasno je i šta se misli postići tako koncipiranom pristojnošću. Hoće li autokrata koji je objedinio predsedničku i premijersku funkciju abdicirati, postiđen? Hoće li apatični građani postati motivisaniji da se uključe u politički život? Mislim da svi znamo odgovore. Limitirajući se, protesti se svode na šetnje ulicama gradova, a to je taktika koja ne stvara nikakav pritisak na vlast i dugoročno je neodrživa jer će demonstranti izgubiti interesovanje da u njoj učestvuju.

Jedini uspeh koji mogu da ostvare namećući sebi takva pravila igre jeste povećana brojnost, ali ona se neće povećavati ako se ništa ne postiže. Svaki put kada bude opadala, građani će gubiti motivaciju a aparatčici će trijumfalno pokazivati kako je demonstranata sve manje i manje.

Ovim protestima je potreban smisao oličen u konkretnim ciljevima do kojih vode radikalne ideji i zahtevi. Uzrok problema političkog sistema u Srbiji nije Vučić – on je njegova kulminacija i najbahatija forma. Politička klasa koja ga je iznedrila čini i najveći deo sadašnje opozicije i neophodno ju je rasformirati do temelja. Zato bi jedan od prvih zahteva morao da bude upućen opoziciji: tražiti da se svi kandidati na ovogodišnjim predsedničkim izborima koji su osvojili manje glasova od komedijanta Ljubiše Preletačevića Belog povuku iz politike. Ukoliko to ne učine, bojkotovati i njih i njihove stranke, šta god govorili i šta god im se dešavalo.

Pošto evropske institucije ne reaguju na ovdašnje simuliranje demokratije, istinski radikalno bi bilo organizovati proteste ispred ambasada i tražiti od njih da ne sarađuju sa režimom koji svojim političkim protivnicima podmeće ubistva, a o njihovim ženama govori kako vode narko-klanove. Ukoliko toga nema, potpuno je legitimno ići i do odbacivanja podrške pristupanju Srbije Evropskoj uniji dok se ne zainteresuje za autokratsko uništavanje nezavisnosti institucija.

Valja, naposletku, odustati od protestnih šetnji ako će se i dalje svoditi na ritualno slušanje govora i hodanje od tačke A do tačke B. Protesti moraju da, između ostalog, budu mesto na kojem će se razgovarati o tome kako protestovati, i uvek moraju da sadrže potencijal da se pretvore u nešto drugo, kao što su celodnevne blokade institucija. Oni moraju da budu sredstvo pritiska ili da stvaraju to sredstvo, jer su u protivnom sami sebi svrha.

Protesti nisu mesta na kojima se izražava pristojnost, nego mesta na kojima se izražava gnev. Opravdano je biti gnevan na politiku koja nas uništava, generaciju po generaciju. Možda nije lepo, ali zbog toga je ponekad opravdano gaziti travu.

*Sociolog Dario Hajrić, 1983, piše između ostalog za portal akuzativ.com. Na Tviteru piše pod @romulian.

 
You need Adobe Flash Player to view this.
Download it from Adobe.